Nikolina Andrić je majka, supruga, virtuelni asistent i mentor. Počela je da radi preko interneta još davne 2012. godine. Danas, ona edukuje druge žene kako da zarađuju preko interneta radeći posao virtuelnog assistenta i na taj način uspešno balansiraju između različitih uloga koje im život pruža.

1. Recite nam više o sebi.

Ja sam Nikolina Andrić i radim kao virtuelni asistent i mentor. Bavim se online biznisom od 2012. godine i, kao što to uglavnom biva, posao je došao sasvim slučajno. Inače, živim u malom vojvođanskom selu u blizini Novog Sada i sve više uviđam kolika je to privilegija. Moja misija je da pomognem ženama da imaju i porodicu i karijeru što potvrđujem i sopstvenim primerom.

2. Kako je izgledao Vaš karijerni put počevši od školskih dana, pa sve do danas?

Eh, to je uvek teško pitanje koje pokrene lavinu negativnih osećanja kada je u pitanju završetak studija i diplomu koja je prosto prestala da važi pravilnikom koji je donet naknadno.

Dakle, završila sam srednju turističku školu u Novom Sadu i, pored toga što su me profesori ubeđivali da studiram jezike, ipak sam upisala turizam na PMF-u. Mešutim, u toku letnje prakse, shvatila sam da se ta profesija ne uklapa sa mojim planovima kada je u pitanju porodica. Krajem četvrte godine fakulteta sam se verila i već sam maštala o tome kako će moj život da izgleda. Turizam se definitivno tu nije uklapao, a posebno zbog toga što živim u selu i zaista bih mnogo vremena potrošila na putovanje do posla.

Dakle, turizam je otpao, ali pojavila se geografija kao moguća opcija. Oduvek sam volela da učim, ali i da podučavam. Kako je u selu nastavnica geografije trebala da ide u penziju, shvatila sam to kao znak da izaberem taj put. Međutim, nakon što sam završila master (gde smo istina najviše pažnje usmeravali na pedagoške predmete kao što su: metodologija rada, pedagogija, psihologija, a manje na stručne geografske discipline kao što su: geomorfologija, klimatologija i tako dalje) promenio se pravilnik o radu prosvetnih radnika i ja, kao neko ko ima zvanje na papiru i diplomi gde piše master profesor geografije, apsolutno nisam imala pravo da predajem geografiju, već sam morala da polažem razliku predmeta sa osnovnih studija između turizma i geografije. I pored sve muke i žalbi koje podnosim fakultetu, Ministarstvu, primorana sam da polažem i razliku predmeta ne bi li konačno ostvarila svoj san i postala prosvetni radnik. U međuvremenu se online posao sve više razvijao, zarada se povećavala, ja sam konstantno učila i napredovala i u skladu sa tim se povećavala i zarada, dok jednog momenta nisam odlučila da online posao bude moj fokus.

Moje trenutno zanimanje je veoma blisko prosvetnom radniku, s obzirom da se najviše bavim edukacijom žena koje žele da rade online kao virtuelni asistenti i i zaista verujem da su mi upravo te dve godine studiranja pedagoških disciplina mnogo pomogle u sistematizaciji materijala za kurseva, tako da ništa nije bilo uzalud – to je definitivno.

A što se tiče samih poslova… moram da kažem da sam ja dete koje odraslo na selu i mi smo posle šestog razreda osnovne škole preko leta radili na njivi. Nekad je bilo okopavanje kukuruza, nekad smo čupali metlice, skupljali krompir, šargarepu itd.. Kad smo malo stasati, išli smo da beremo grožđe, višnje… Tako smo svakog leta (počevši od završetka šestog razreda pa do 18. godine) išli da radimo da zaradimo za džeparac. To nam je bilo jako interesantno i svi smo se osećali veoma važno iako smo umorni dolazili kući, pogotovo kada je bilo u pitanju neko duže radno vreme ili ranije ustajanje u onim vrelim letnjim danima. Pored toga sam prala šoferke na na jednoj pumpi u selu gde sam živela, držala časove engleskog jezika i posle predavala engleski u vrtiću, radila u agenciji, probala i rad u hotelu…

Nikad me nije bilo sramota da radim, pogotovo kao „devojka u snazi“ – što bismo rekli na selu. Uopšte nam nije bio problem i da izlazimo vraćamo se kasno, a onda radimo ceo dan, pa posle idemo na kupanje i opet izlazimo i tako dalje. Mislim da smo bili mnogo zdraviji, aktivniji i voljniji za život uopšte.

3. Šta sve tačno podrazumeva Vaš posao danas? Kako izgleda jedan Vaš tipičan radni dan?

Istina je da ja nemam tipičan radni dan jer ne radim od 9 do 5. Isto tako, istina je i da nikad nisam ni radila duže od pet sati dnevno i to smatram velikom privilegijom. Mislim da je veliki nedostatak u u našoj državi nemogućnost tzv. part time posla. Poznajem mnogo žena koje bi rado pristale da dobijaju i pola plate samo da provode pola radnog vremena na poslovima koje trenutno rade.

Evo sada, kada je završena akademija za virtuelne asistente koja se završava krajem februara, ja sam na malom godišnjem u februaru i martu i onda mi se tipičan dan svodi na to da radim po 2h dnevno.

S obzirom da moj suprug radi smenski (radi tri dana, pa je tri slobodan), onda tih dana kada je on slobodan, uglavnom zakazujem intervjue za podkast ili radim neke stvari gde mi treba potpuna koncentracija, gde ne sme ništa da me ometa. A ona tri dana kada je on na poslu, ako je baš neka frka, uskaču nam babe i dede sa čuvanjem dece. Ako nije takva situacija, radim neke poslove od 30-60 minuta – odgovaranje na mejlove, objavljivanje na društvenim mrežama – tako neke stvari koje ne zahtevaju moju punu pažnju.

U suštini, suprug i ja se kombinujemo – on sa svojim, ja sa svojim poslom. Sada je, u odnosu na 2012. godinu (kada sam ja počela da radim online) potpuno drugačija situacija zato što sam tada radila samo kao asistent i tada je, naravno, cilj bio da radim što više svaki dan, pa je bilo perioda tada sam radila i po 5h, što je za mene u to vreme sa malim bebama bio pravi izazov. Ja sada imam troje dece – 10, 7 i 5 godina. Pre 10 godina sam imala jedno dete od godinu dana, pa je onda došlo drugo, pa treće i bilo je jako teško iskombinovati da radim duže.

Važno mi je samo da naglasim da jedan virtuelni assitent zaista može da organizuje svoje radno vreme spram svojih potreba. Meni je ovaj posao doneo fleksibilnost u radu i u organizaciji. Mogu da odem u 10h ako je potrebno da odem na priredbu u vrtiću – ne moram da tražim dozvolu od šefa. Ili, ne daj Bože, da budem tu ako su deca prehlađena. Aspsolutno ne moram nikome ništa da objašnjavam. S obzirom da mi ni suprug ne radi klasičan posao od ponedeljka do petka, nekada radi i praznicima i vikedom, desi se da na njegov slobodan dan koji može biti i sreda ili četvrtak, odemo na kupanje, odnosno imamo slobodu i sreću da možemo oboje da se lepo organizujemo.

Moj posao danas podrazumeva edukaciju, i to pre svega edukaciju žena da rade kao virtuelni asistenti. Pored toga, volim da prihvatim i projekte koji se odnose na pokretanje online kursa, podcast-a…

Nisam više „standardni asistent“ kao što sam nekad bila. Nekada sam bukvalno radila sve – od Microsoft Word-a, ubacivanja članaka na sajtove do editovanja video i audio sadržaja, istraživanja, pa do popunjavanja Excel tabela i kreiranja izveštaja, formatiranja elektronskih knjiga, organizacije putovanja – stvarno jako jako puno stvari, u pitanju je bila vrlo široka lepeza poslova. Na to sam veoma ponosna i zbog toga smatram da sam veoma bogata.

Radila sam sa jako velikim brojem ljudi iz celog sveta –  moji klijenti su bili bukvalno od Kanade do Novog Zelanda. Obožavam Kanađane zato što sam sa njima uvek imala dobra iskustva nezavisno od toga čime se bave, u kojoj su niši i koliko imaju godina – prosto se drugačije odnose prema ljudima i njih uvek hvalim i preporučujem. Srećna sam što sam imala priliku da naučim od boljih, da na dobrom primeru naučim kako treba poslovati i kako se odnositi prema saradnicima i poznanicima.

4. Došla sam do podatka da ste započeli sa radom preko interneta još 2012. godine kada to nije bilo uobičajno kao danas – kako je okolina reagovala na to i kako ste se nosili sa negativnim komentarima (ako ih je bilo)?

Okolina je bila veoma skeptična. Bilo je negativnih komentara: da gubim vreme, da će me neko prevariti, ne daj Bože, ne znam šta će mi se desiti… Moram priznati da su mene ti negativni komentari delimično i motivisali da nastavim i da ne odustanem, pošto sam poznati inadžija i nije mi problem da radim nešto samo zato da dokažem ljudima da sam u pravu.

Ono što je ovde bilo drugačije jeste da apsolutno nisam znala da li će sve biti u redu, jedino što sam znala jeste da mogu da izgubim vreme, a u tom momentu sam ga imala. Imala sam tada jednu bebu, ćerku, ali nekako smo nas dve uspevale u celoj toj priči.

Zaista mislim da ne treba ljudi da se brinu oko komentara okoline koja najverovatnije ne može ni da razume o čemu se tu zapravo radi. Verujte mi da i dan danas, nakon što već skoro jednu deceniju radim online posao, moj komšiluk apsolutno ne razume šta ja radim i kako. Iskreno, ja se više ni ne trudim da im objasnim.

Ono što mi je super stvar jeste kada kod nas dođu drugari od moje dece da se igraju, pa uđu u moju kancelariju gde im je sve super interesantno – LED lampa, laptop… Pa me pitaju kako mi ne dosadi da se stalno snimam. Ja im kažem da ne može da mi dosadi jer volim to što radim i apsolutno mi nije teško. Onda ja njih pitam da li njihove mame ne vole da idu na posao, na šta mi kažu kako one mrze da rade svoj posao. I to je ključna stvar. Mogu da kažem da ne utičem pozitivno samo na žene koje žele da promene karijeru, već i devojčice koje vide da postoji i ovakav način rada. To je veliki korak za selo kao što je moje, s obzirom da u gradu sigurno deca imaju više prilika da vide ovako nešto npr. u kafiću da vide nekoga da radi na laptopu. Nažalost, deca danas misle da je internet samo Youtube, pa verujem da će me zapamititi kao „frika“ koj radi nešto na laptopu i pritom je srećna.

5. Šta smatrate da su prednosti, a šta mane rada preko interneta?

Za mene je jedna od prednosti upravo pozitivan uticaj na sopstveno okruženje. Tu, pre svega, mislim na decu – i moju i komšijsku – da im pokažem da je zaista moguće da mama ne mora da bude namrgođena i ne mora da radi 10 sati da bi zaradila neki novac i da bi bila srećna. Pritom ne mislim samo na novac jer postoji mnogo žena koje zarađuju ogromne sume novca, a nisu srećne jer apsolutno nemaju vremena ni za šta drugo ili nemaju vremena za stvari koje su im važne u privatnom životu. Zato je velika prednost i organizacija, odnosno fleksibilnost.

Nedostatak može da bude osamljivanje. Ja sam na to sada već navikla, a nije mi ni bio problem jer sam introvert (kao i većina ljudi koja radi online). Ali ekstroverti se snalaze, pa rade iz kafića ili coworking prostora, gde su u interakciji sa drugim ljudima, pa im nekako taj aspekt lakše pada.

Još jedan nedostatak, koji je ovih dana i došao do izražaja, jeste što nemamo fizički i direktan kontakt sa ljudima. Međutim, šta je sve počelo da nam se dešava u 2020. godini, i to je vrlo diskutabilna tema i diskutabilan nedostatak u ovom momentu koji smo nekada navodili kao značajan.

Takođe, nedostatak su i nestabilna primanja u smislu da nemam posao na neodređeno, radno vreme i ne brinem da li ću da dobijem platu na mesečnom nivou. Kod ovog posla, koliko radiš, toliko imaš. Kad ne radiš ništa, ništa ne primiš. Nemaš bolovanje i ostale benefite bar ukoliko se ne donese neko odgovarajuće rešenje i frilenseri postanu konačno prepoznati u zakonu. Podržavam svakako sve frilensere da se izbore za svoja prava.

6. Kako sve postižete – supruga, majka troje dece, kuća, posao..? Koja je „tajna“ uspeha?

U mom slučaju je to definitivno razumevanje od strane supruga, pre svega, ali i svih ostalih koji nam pomažu – najčešće su to babe i dede. Bez toga ne znam da li bih mogla da uspem. Mislim da je to zaista ključna stvar, to partnerstvo u braku i mislim da donosi svima korist. Ne samo da privređujem, nego sam i srećna zbog toga što radim, a verujem da to utiče da su svi srećni u našoj porodici.

Ne propuštam da pomenem svaki put kad imam neki intervju knjigu Milice Novković „Porodični bukvar“ – obavezna literatura za sve ljude koji žele da dostignu svest o odgovornosti prema deca koja nam je svima potrebna u ovom ludom vremenu.

Prosto, u našem krugu i našim međusobnim odnosima, a nas je petoro, ja sam zaista neko ko pokreće radost – a koja umnogome zavisi od mog supruga. Prosto, takva smo kombinacija (ko je čitao knjigu zna o čemu pričam). Ne kaže se džabe da je je majka stub kuće –  ona je ta koja unosi toplinu. Apsolutno podržavam ravnopravnost kada su u pitanju podele poslova itd, ali, isto tako, smatram da postoje neke stvari u kojima su možda muškarci bolji.

U mom konkretnom slučaju, pričam o stvarima u kojima se moj suprug bolje snalazi dok se ja bolje snalazim u nekim drugim – i to apsolutno nije isključivo vezano za rod, odnosno nema veze sa tim što je on muško, a ja žensko, nego prosto neke stvari njemu više leže, a meni druge. Nebitno da li je u pitanju kuvanje ili vodjenje finansija.

Ne opterećujem se time da sam ja sad „super žena“ zato što apsolutno to nisam, niti želim to da postanem. Želim samo da budem srećna u svim ulogama koje imam – i kao majka, i kao supruga, i kao preduzetnica. Zaista se svakodnevno trudim da uživam u svakoj od tih uloga.

Lično verujem da balans ne postoji i da ne možemo takve stvari vremenski ograničniti- npr. svaki dan po pet sati sam sa decom, a pet sati sam na poslu. Nekada odem za Beograd i ne budem gotovo ceo dan sa decom. A zatim, sutradan budem ceo dan sa njima. To za mene znači taj „balans“ – ono što mi iznutra osećamo kao pravu stvar. Mislim da je tu negde i tajna uspeha – da slušamo sebe i da se okružimo ljudima koji nas razumeju.

8. Zašto ste odlučili da ostanete da živite i radite na Balkanu?

Ovo je veoma interesantno pitanje s obzirom da sam rođena ’87. godine u Hrvatskoj, odnosno Zapadnoj Slavoniji. U izbeglištvu smo promenili zaista mnogo mesta i bilo je momenata kada nije bilo ni bajno, ni sjajno.

I pored svega toga, ostala sam ovde. I kad su moji roditelji imali priliku da odu u Australiju (ili gde su već ljudi 90-ih išli), i kad sam imala priliku da odem na neku razmenu u inostranstvu.

U dogovoru sa suprugom sam rešila da ipak ostanem ovde i osnujemo svoju porodicu – u mestu gde je on odrastao. Meni je falilo to mesto za koje ću da se vežem i na koje ću uvek da se vratim sa osmehom – mesto koje ću moći da zovem domom i sa kog neću odsustvovati više od nekoliko dana.

Ja sam se toliko puta selila u živou da prosto ne vidim razlog zašto bih ikada živela negde drugde. Mislim da ovde imam sve što mi je potrebno jer sam zaista jedva čekala da negde pustim korenje i pronađem svoj novi dom.

8. Šta smatrate da je ključ uspeha na Balkanu?

Kada bih rekla da je ključ uspeha da ne odustajete ne bih ništa slagala. Međutim, mislim da to nije ključ uspeha na našim prostorima. Ono što jeste ključ uspeha na Balkanu je snalažljivost i neodustajanje. Kad kažem snalažljivost mislim na pronalaženje načina – zbog okolnosti u kojima se nalazimo ili koje sami pravimo.

Mi smo narod koji je navkao na razne turbulencije i promene i mislim da smo zbog toga jako dobri radnici, naročito kad je u pitanju online svet i rad sa inostranstvom. Ljudi iz zapadnih zemalja nisu navikli na otvorenost i iskrenost koju mi imamo. Pored te snalažljivosti bih dodala i inicijativu, odnosno radoznalost i spontanost. Naš čovek će bez problema da iskažem svoje mišljenje (i ako ga niko ne pita) jer smatra da je dužan da to kaže. Kada predložim ili pitam nešto, ljudima iz zapadne Evrope ili Amerike se čini vrlo simpatičnim i korisnim.

9. Šta bi bila Vaša poruka mladima?

Svašta bih ovde mogla da kažem i poručim, ali mislim da je najpametnije da im poručim da slušaju sebe, da pronađu onaj osećaj u stomaku (ako su ga zaboravili). I onda, kada treba da donesu neku odluku da se drže tog osećaja i onda definitivno neće pogrešiti. Intuicija je vrlo korisna (pogotovo za žene). Mislim da se o tome ne priča dovoljno u javnosti.

Šta god radili, morate raditi u miru i u skladu sa samim sobom – tada će sve biti u redu, šta god da odlučite, šta god da kažete, svako „ne“ će imati pravi efekat i težinu, odnosno lakoću koju treba da ima.

Znam da je teško verovati u sebe kada ste mladi jer ni sami niste sigurni da li je nešto ispravno. Ipak, pokušajte da čujete onaj osećaj što više puta i ja sam sigurna da će vam svaki put biti sve lakše da ga oslušnete i poslušate. I naravno, nikad ne odustajte sem kad imate osećaj da tako treba.


0 Comments

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *