Tamara Kučan: “Zainatite se i odlučite da ne čujete glas u glavi koji vam šapuće da je nešto nemoguće.”

Tamara Kučan ima 30 godina i čak 12 romana iza sebe. Pisanjem se bavi od svoje 17 godine. Diplomirala je komunikologiju, a nakon toga osnovala svoju izdavačku kuću – URBAN ART – gde je danas osnivač i direktor. Kao da to nije dovoljno – Tamara je jedna je od najmlađih članica u istoriji Udruženja književnika Srbije. Ona se u svojim romanima bavi različitim društveno-angažovanim i savremenim temama kao što su: elitna prostitucija, sajber kriminal, satanističke sekte, predrasude…

1. Reci nam više o sebi.

O kojoj ’sebi’ tačno? Ima nas više. 😊 O Tamari piscu i izdavaču bolje govore čitaoci i rezultati koje sam postigla. O Tamari mimo knjiga najbolje govore moji najbliži. Tu Tamaru retko i nikada u potpunosti ne prikazujem javnosti –  deo sebe sebično čuvam za one koji čitaju i mene, pored knjiga. I jedna i druga Tamara imaju nešto zajedničko iako su znatno različite – istu priču o devojci koja je vredno radila, izborila se za svoje snove uprkos mnogim preprekama i predrasudama.

2. Kako je izgledao tvoj karijerni put počevši od školskih dana, pa sve do danas?

Put od školske klupe do Tamare danas, bio je težak i strm, pun izazova i lekcija koje te teraju da porasteš i shvatiš da svet književnosti i izdavaštva nije ružičasto mesto u kom žive jednorozi.

Bila sam dete radoznalog duha, koje voli da uči. Bila sam opsednuta knjigama, mnogo sam čitala. Čekala sam pismo za Hogvorts ali pismo nije stizalo. Da bih pobegla od sveta normalaca, pisala sam dnevnik. Pomislila sam kako bi bilo zabavno da pišem dnevnik kao da sam neko drugi. Tako je nastala moja prva knjiga.

Iz godine u godinu knjige su se nizale, sazrevala sam, trudila sam se da sa svakim romanom pobedim sebe, izgradila sam prepoznatljiv stil. Posle drugog romana, dogodila se i izdavačka kuća Urban art čiji sam osnivač. Ne postoji bolja reč od “dogodila se”. Bila je to pomalo nepromišljena odluka koju sam donela sa samo 18 godina, ali se pokazala kao ispravan potez zbog koga se nikada nisam pokajala.

3. Svoju prvu knjigu izdala si sa samo 17 godina. Sa kojim si se sve problemima suočila tada?

Nerealni uslovi izdavača – nerealni finansijski uslovi ili nerealna očekivanja, nerazumevanje bliže okoline (nekada objaviti knjigu nije bilo popularno, te su vas zaista gledali kao ludaka kada kažete da pišete knjigu).

Za mene, tada klinku, najveći problem su bile predrasude koje su ljudi imali o meni. Najčešće su to bile predrasude zbog moje mladosti, tipa: pisanje je njen hir, mama joj je napisala knjigu, napisaće jednu knjigu i nestati, šta jedna klinka može pametno da napiše, itd.

Imala sam osećaj kao da mi se sudi za zločin koji nisam počinila, bez mogućnosti da kažem nešto u svoju odbranu. Godinama kasnije, sve je došlo na svoje. Ogluvela sam i pustila da knjige, lojalni čitaoci i trajanje govore umesto mene.

4. Iza tebe je čak 12 romana. Gde pronalaziš inspiraciju za pisanje?

Mislim da je termin inspiracija precenjen. Romantizovan je, dat mu je bajkovit karakter i zbog toga ga ljudi krivo i nepotpuno doživljavaju. Inspiracija je skup želje, motivacije i entuzijazma koji sinhronizovano plešu.

Veću težinu za mene imaju ideje. Ideje su muzika. Ako je muzika dobra ples ne prestaje. Ideje su ključ, one su pokretačko gorivo. Kada imate ideju u koju verujete, za nadahnućem se ne traga, nadahnuće je tu… Inspiracija nalazi vas, ne vi nju. I nalazi vas svuda, ne bira ni vreme ni mesto, potpuno je gluva za izgovore.

Slično je i sa idejama. Sve počinje od malih ideja koje se granaju i same pišu priču. Ideje su svuda, potrebno je samo dobro otvoriti oči.

5. Za sve nas koji se nikada nismo upustili u taj proces, možeš li da nam objasniš kako zapravo izgleda proces pisanja jedne knjige?

Verujem da se proces pisanja razlikuje od autora do autora, da ne postoji jedna univerzalna formula ista za sve – osim one da je zaista potrebno da date celog sebe priči koju pišete.

U mom slučaju,  proces stvaranja liči na rastrojstvo jer dok pišem nisam ja – ja sam svoji junaci, nisam prisutna u realnom vremenu, niti bilo šta do mene dopire. Sve počinje istraživanjem. Trudim se da saznam sve o temi koju ću obraditi u romanu, da istražim temu teorijski, potom da pronađem adekvatne sagovornike. Zatim, započinjem pisanje koje paralelno teče sa istraživanjem. Kada prikupim sve potrebne informacije, istraživanje prestaje i samo pišem.

Spadam u aljkave pisce, često odstupim od koncepta koji sam prvobitno zamislila, nekada prvo napišem rasplet, pa zaplet, pa se vraćam na rasplet, kraj pa početak, sredinu pa kraj… Kada tekst uobličim u celinu, iščitavam ga do iznemoglosti, korigujem, sečem gde treba, trudim se da imam racionalan umesto emotivan odnos prema napisanom. I tu negde, posle petog čitanja završenog teksta, ispustim i ono malo duše što mi je ostalo posle stavljanja tačke.

6. U svojim knjigama obrađuješ na specifičan način različite društvene probleme i aktuelnosti o kojima se ne priča mnogo. Sa kakvim si se sve komentarima susretala?

Najčešće su to komentari podrške koji dolaze od ljudi koji su prošli isto što i moji junaci, do zahvalnosti što sam o nečemu progovorila kroz roman i ukazala na određenu problematiku… Kroz priče mojih junaka, ljudima sam pomogla da prevaziđu lične poraze, dala sam im snage da se izbore sa svojim demonima i da najpre shvate da nisu sami. Najdraži su mi komentari ljudi koji tvrde da su im moje knjige otvorile oči, da su nešto naučili.

Kada govorimo o komentarima bližnjih… Njih baš i ne raduje moj odabir tema, svesni moje zadrtosti, strahuju da cena progovaranja o nečemu ne bude previsoka.

7. Šta bi savetovala onima koji sanjaju da jednog dana napišu (i izdaju) svoju knjigu?

Da pišu kao da nikada neće objaviti knjigu, bez razmišljanja o tome koliko je dobro, da li je dobro, šta će drugi reći. Svaki čovek u nešto, bilo to pisanje ili ne, ulazi sa očekivanjima i snovima. Snovi nekada umeju da budu toksični, umeju da probude previše nerealnih želja koje odvraćaju autore od same suštine – stvaranja.

Piši jer imaš nešto da kažeš svetu. Piši da bi se zabavio. Piši jer uživaš u tome. Sve ostalo će doći i o svemu ostalom, misli se tek kad napišeš priču u koju čitavim bićem veruješ.

8. Da li ti je neka od tvojih knjiga „omiljena“? 🙂

Svaka mi je na poseban način draga, svaki roman je prekretnica, nova lekcija, nova borba, unutrašnja revolucija. Nemam omiljenu ali imam najomraženiju. To je Bivirgata. Mada i nju, na neki bizaran, nedokučiv i specifičan način – volim.

9. S obzirom da imaš mogućnost da u inostranstvu više zarađuješ, zašto si odlučila da ostaneš da živiš i radiš u Srbiji?

Zato što sam naučila da sreća ne zavisi od novca, baš kao ni nesreća. Imate ljude praznih džepova, a spokojne duše. Imate i ljude punih džepova koji nikako da pobegnu od lične nesreće. Bila sam i jedno i drugo.

Pišem i stvaram na srpskom jeziku, nikada to ne bih mogla da radim uspešno u inostranstvu, kao u Srbiji. Mogla bih da se bavim poslom iz struke, a to me ne bi činilo srećnom kao pisanje.

10. Šta smatraš da je ključ uspeha na Balkanu?

Igra. Igranje sa predrasudama i očekivanjima okoline. Mašta. Ona je ključna za improvizaciju mogućnosti usled nemogućnosti. Rizik. Istrajnost. I inat – ali kvalitetan, konstruktivan inat. Kada se zainatite i odlučite da ne čujete glas u glavi koji vam šapuće da je nešto nemoguće.

11. Šta bi bila tvoja poruka mladima?

Da mogu sve što zamisle, ako to nešto dovoljno žele i ako na tome i sebi rade.