Branka Švonja: “Shvatila sam da želim da budem srećna svaki dan.”

Branka je osoba koja je odlučila da 15 godina karijere, kao i znanja i veština koje je stekla na tom putovanju, uloži u nešto sasvim neobično, a opet, totalno plemenito i inspirativno. Odlučila je da kreira život kakav želi u kom će biti srećna svaki dan i da živi svoj uspeh na drugačiji način.

Brankinu priču možete pročitati u nastavku:

1.Recite nam više o sebi.

Rođena sam 1981. godine u Zadru (Hrvatska), gde sam i živela do 1991. godine. Od tada, predominantno živim u Srbiji sa povremenim kraćim ili dužim odlascima u inostranstvo.

Završila sam srednju ekonomsku školu, potom Fakultet tehničkih nauka (FTN) u Novom Sadu, pa Master of Business Adminstration (MBA), specijalističke studije u Londonu.

Kroz 15 godina karijere, radila sam na različitim pozicijama i u različitim oblastima, a svoju sreću ili, kako bih akademskim jezikom rekli, „self achivement“ i „self esteem“ sam pronašla u radu sa napuštenim i nezbrinutim životinjicama.

2. Kako je izgledao vaš karijerni put počevši od studentskih dana, pa sve do danas?

To su bila izuzetno lepa vremena, čije lepote čovek postane svestan tek kad završi fakultet.

Prvo sam upisala Ekonomski fakultet u Novom Sadu, al’ već nakon prve godine sam shvatila da za mene postoji bolje rešenje, te upisah Industrijsko inženjerstvo i menadžment na Fakultetu tehničkih nauka (FTN) i napustih ekonomiju.

Još u toku studiranja sam shvatila da je praksa isto toliko bitna kao i teorija, te sam paralelno sa sticanjem akademskog znanja, radila i bila angažovana na mnogim poslovima i projektima.

Među meni najdražim bih izdvojila učestvovanje u osnivanju i osnaživanju studentske organizacije pod nazivom ESTIEM LG Novi Sad, koja postoji sad već više od 15 godina i jedna je od vodećih studentskih organizacija iz oblasti industrijskog inženjerstva i menadženta, kako na FTN-u, tako i u Srbiji.

Što se tiče poslovnih angažmana i aranžmana, svakako bih izdvojila rad za nemačku kompaniju Loesche GmbH,  koji mislim da je odigrao ključnu ulogu u mojoj karijeri, odnosno da me je oblikovao/formirao kao zaposlenog i gde se razvio moj poslovni stil. Kod nemačkih kompanija je svojstveno da postoji jaka organizaciona kultura i pravila ponašanja, odnosno jasno su definisana prava, obaveze i odgovornosti svakog pojedinca i mislim da je to jedan od ključeva uspeha nemačkih kompanija i svih ljudi koji su imali priliku da rade u njima i dopuste da ih kompanija oblikuje. Ovaj angažman ujedno smatram i temeljem – čvrstim temeljem moje poslovne karijere.

Nakon toga, a po završetku fakulteta, zaposlila sam se u porodičnoj firmi gde sam provela naredne četiri godine. Iako kod nas postoji verovanje da je rad u porodičnim firmama ustvari veoma lak, moje iskustvo i iskustvo ljudi koje poznajem i nije baš tako. Dosta je teško razgraničiti poslovno i privatno, pogotovo u slučajevima kad su vam nadređeni roditelji. Moja uloga u porodičnoj firmi ovisila je od dana do dana i bukvalno se odnosila na aktivnosti koje obavljaju kuriri (odnošenje pošte po završetku radnog vremena), pa do zamenika direktora (pregovori i sklapanje ugovora za buduće poslovne aranžmane).

Ono što je takođe bilo limitirajuće u mom slučaju u porodičnoj firmi, jeste mogućnost napredovanja. Kod nas u Srbiji su porodične firme najčešće mikro i mala preduzeća, a tu je broj pozicija ograničen. Ukoliko već postoji formiran dobar tim, nažalost, teško je dočekati svojih 5 minuta i ostvariti se u njima. Upravo iz tog razloga sam odlučila da odem na specijalizaciju i dalje svoj put nastavim u nekoj korporaciji. Zato, 2007. godine upisala sam Master of Business Administration (MBA) studije na Webster University, Regent’s College London u Engleskoj.

Nakon povratka sa specijalizacije prvo sam bila angažovana, pa i zaposlena u Naftnoj Industiji Srbije (NIS),  koje je u to vreme prešla u većinsko vlasništvo Gazprom Njefta. Tu sam provela skoro četiri godine i iskreno mogu da priznam da je to bilo moje profesionalno „kaljenje“. Za to vreme, promenila sam tri pozicije i postala kadrovska rezerva za poziciju mog direktora – tačnije, moj trud, rad i zalaganje bilo je prepoznato, kako od strane mog direktora, tako i od strane kompanije.

Međutim, ono što je specifično za multinacionalne kompanije, pogotovo one u tranziciji, jeste da je konkurencija veoma jaka, da se ljudi bore na sve načine ne birajući sredstva, te u jednom momentu shvatite da ste u modernoj areni i da je ono što je nekad u areni bila borba za život, odnosno opstanak, u ovom formatu postaje borba za opstanak u sistemu. Taj deo značajno utiče kako na fokus na rad, tako i na ličnu satisfakciju, te sam nakon skoro četiri godine provedene u „poslovnoj areni“, odlučila da uzmem „off period“ odnosno da se dobro odmorim jer je tempo bio i više nego intenzivan.

Nakon par nedelja odmora zaposlila sam se u kompaniji pod nazivom Agropanonka MTZ Finke,  koja je jedan od vodećih lidera u oblasti proizvodnje i plasmana mehanizacije za poljoprivredu. Kao Direktor za strategiju i razvoj, jedan od mojih osnovnih zadataka u prvom periodu, bilo je interno sređivanje organizacije, odnosno pripremanje kompanije i njenih ćerki kompanija za učestvovanje na evropskim fondovima, prvenstveno na fondovima iz progama IPARD. Sledeća faza mog angažmana bila je usmerena na apliciranje na IPARD fondovima i vođenje projekata. Nažalost, mi kao zemlja smo do tog dela stigli tek par godina kasnije kad sam se ja već bavila drugim poslovima, te se moj angažman u Agropanonci završio po završetku faze I.

3. S obzirom da ste deo karijere proveli u velikoj korporaciji, šta biste savetovali nekoj mladoj osobi koja svoj karijerni put započinje upravo u korporaciji?

Mislim da je veoma nezahvalno davati savete jer svako od nas je individua za sebe i ne bih volela da zbog mojih saveta neko ko je na početku karijere (ne) uradi nešto što nije njemu ili njoj svojstveno. Ja mogu svakome da ispričam svoju priču, a na njima je da učine šta bi oni želeli jer, na kraju dana, samo je to i bitno – da legnete i ustanete srećni i zadovoljni.

Ono što bih svakako istakla, jer sam imala priliku da sarađujem sa mladima kako sa teritorije Srbije tako i iz inostranstva, jeste da biznis ne prepoznaje ličnost, već dela i doprinos, te mislim da je jako bitno odvojiti sopstvenu ličnost od dela. Primetila sam da većina naših mladih ljudi ima izražen ego, imaju dosta predrasuda  i misle da znaju mnogo više nego što je to ustvari. Za mene su ove tri osobine, osnovni kameni spoticanja kod mladih ljudi u Srbiji i, ukoliko su jako izraženi, po meni je to uvek „lose-lose“ situacija za mlade ljude.

Po mom mišljenju, imati jak ego nije vrlina nego mana jer nas on zapravo ograničava, a predrasude su, po meni, osnovni kamen spoticanja, odnosno barijere ka uspehu. Mišljenje da znaš nešto, a nisi obuhvatio kompletnu sliku, znači ujedno i veliku mogućnost da se na putu do cilja učini pogrešan korak ili da se ode na pogrešan put.

Tako da, moj savet svakom mladom čoveku jeste da nauči da sluša jer sa razlogom imamo dva uha, a jedna usta, da se nauči biti ponizan, jer iz te pozicije sve je mnogo lakše i svaki put kad mislite da nešto znate – „challenge it“, odnosno preispitajte sebe i svoje odluke.

4. Od nedavno, pokrenuli ste Udruženje za zaštitu i dobrobit životinja – DogGo – otkud ideja za tako nešto?

DogGo je nastao još pre par godina, spontano, kad je jedna kuca ostala bez doma te su me prijatelji zamolili da je smestim kod sebe. To je bio period kad sam završila sa mojim poslovnim angažmanima u Srbiji i planirala da, kao većina ljudi, migriram u inostranstvo. Prilikom odlaska sa poslednje pozicije, koleginica mi je poklonila knjigu „Čekajući Dogoa“ koja mi je promenila život. U početku nisam ni shvatala značaj ovog štiva, ali sad s ovog aspekta, shvatam da je to „lako štivo“ ustvari imalo veliki uticaj za moju budućnost.

U to vreme, ja sam dosta putovala svetom i, kao u knjizi „Komadić koji nedostaje“, tražila svoje mesto pod suncem. Nakon višemesečnog putovanja po svetu shvatila sam da kapitalizam vlada svetom i da se to nažalost za vreme mog života neće mnogo izmeniti, a ja jednostavno više nisam želela da budem šrafić u tom nekom sistemu.

Dok sam razmišljala šta i kako, još par kuca je trebalo zbrinuti, te sam se preselila u jednu kuću gde sam mogla da im pružim privremeni dom. I tako, jedno veče kad sam ih smestila, sela sam na neki stari panj koji se nalazio u dvorištu te kuće, pogledala u nebo koje je bilo prošarano zracima sunca koje je zalazilo i osetim spokoj. To je bio momenat kad sam odlučila da ostanem ovde i da pomažem onima kojima je pomoć najpotrebnija.

Nažalost, mi još nismo dovoljno razvijeno društvo da nam humanost bude sastavni deo života, te se DogGo razvija sporo i još uvek smo u fazi pronalaženja modela po kom ćemo moći da obezbedimo sredstva za neometan rad. Ono što bih ja lično volela da postignem jeste da kad se reč humanost pomene, da je ne vežemo za nekog kome je pomoć nužna, već da postanemo društvo koje i pre nužde prepoznaje nejake i slabe i ne dopušta da dođe do nužde, već da umesto kurative, odnosno sanacije nečeg što je narušeno, pređemo u preventivu, da preduzmemo sve neophodne mere da se do nužnog dela uopšte i ne dođe. Naša tendencija je da plemenitost i humanost opet vratimo u modu jer to što se čovek odmetnuo od prirode, ne znači da je na pravom putu.

Naša misija je da svaka životinja živi na dostojanstven način, u skladu sa svojim prirodnim potrebama u svom permanetnom domu. Naša vizija je da pojedinačnim uzornim delovanjem, odnosno ličnim primerima aktivizma u oblasti dobrobiti i zaštite životinja napravimo svet boljim mestom kako za naše krznene i pernate drugare, tako i za nas (ljude) same.

5. U kojoj meri zapravo koristite stečena znanja i veštine iz različtih kompanija u kojima ste radili u razvoj jednog ovakvog udruženja?

Svakodnevno koristim sva saznanja i veštine koje i dalje stičem, jer svaki dan je prilika da se nešto nauči, a moj moto inače jeste „znanje je moć“, te se svakodnevno trudim da naučim i prihvatim i primenim nešto što je novo, a ima pozitivan efekat.

Za razliku od velikog broja nevladinih udruženja koja su prisutna na teritoriji Republike Srbije, mi od samog starta primenjujemo raznorazne biznis modele znanje i veštine prikupljenje tokog dugogodišnjeg rada u različitim kompanijama.

Mislim da je to i jedan od ključnih momenata koje je DogGo izdvojio od drugih udruženja za zaštitu i dobrobit životinja koja su prisutna na teritoriji Republike Srbije, a kao potvrdu tome možemo istaći podršku od strane velikog broja poznatih i javnih ličnosti kao i saradnju sa kompanijama kao što su Premil, Nestle Purina, Dr Sekiz i nedavno odobren grant od strane Avasta, svetskog lidera iz oblasti zaštite na internetu za projekat pod nazivom „58 pudli i 5 maca“.

6. Koji bi bio Vaš savet mladima koji se još traže kada je u pitanju njihova buduća karijera i posao kojim žele da se bave?

Uh,  to je dosta kompleksna tema jer, kao što sam rekla, svako od nas je individua za sebe. Nešto kao imenitelj svih nas jeste da radimo to što volimo u skladu sa našim kapacitetima, ali da bi došli do tog, kako ga ja zovem „ekvilibrijuma sreće“, čovek mora da pređe određeni put. Na tom putu će se susresti i sa lepim i ružnim iskustvima, ali sva ona imaju jednaku ulogu u pronalaženju onog što ga čini ostvarenim, srećnim i zadovoljnim.

U engleskom jeziku postoji jedna divna izreka „Sometimes you win, sometimes you learn“. Svaki put kad nisam pobedila ponovila sam tu rečenicu i shvatila šta sam naučila. Primena ovog modela, po mom mišljenju, od neprocenjive je vrednosti jer zapravo shvatimo da su u većini slučajeva „lekcije“ bitnije od pobede.

7. S obzirom da ste imali mogućnost da u inostranstvu više zarađujete radeći svoj posao, zašto ste odlučili da ostanete da živite i radite u Srbiji?

Jednostavno, nije sve u novcu. Novac jeste bitan faktor koji nam omogućuje da kupujemo stvari i koristimo usluge koje nas čine srećnima, ali, u mom slučaju, ta sreća je kratkotrajna. Shvatila sam da želim da budem srećna svaki dan, a taj paket nažalost nije niko mogao da mi proda, čak ni u inostranstvu, pa sam shvatila da ga moram iskreirati, a životne okolnosti su mi ukazale da je to mesto baš u Srbiji.

8. Šta bi bila Vaša poruka mladima?

• Budite vredni, tolerantni, uporni, kreativni, izdržljivi, ponizni i naučite da slušate, odnosno da čujete, šta vam neko preko puta vas ima za reći
• Učite svakim danom i iz svake situacije bez obzira da li ste učesnik ili posmatrač.
• Ne morate biti najbolji, ali se svaki dan potrudite da date svoj maksimum i doprinos.

Sad mi se ukazala prilika da vam otkrijem moj recept za sreću, a to je kad su MOGUĆNOSTI  ≥  ŽELJA  i POTREBA , a,  po meni, sreća je, na kraju dana, i smisao života, jer čovek koji je srećan je onaj koji je uspeo da postigne najoptimalnije rešenje kombinujući sve raspoložive resurse.